Nada Stipanović

U Japanu sam bila dva puta. Prvi put 1992. Došli smo u Osaku ujutro i moj suprug meni govori: Znaš, ovdje prekrcaj ide vrlo brzo i možda ćemo ostati svega pola dana. Međutim, došao je agent i rekao nam da ćemo morati ostati pet dana tako da sam bila presretna. U tih pet dana razgledali smo Osaku i okolicu. Bili smo u hramovima koji su doživljaj za sebe, iako nas kao strance nisu puštali unutra. Išli smo na ručak u restoran gdje su bili samo Japanci. Sjeli smo za stol i čekali da nas posluže. No konobarica svima ide, samo k nama ne. Oni zapravo nisu znali što će s nama. Nisu uopće znali engleski. Na kraju smo dobili neko jelo. Nije bilo bogznašto. Kad smo bili prethodno u Roterdamu, jeli smo u japanskim restoranima i to je bilo fenomenalno, ali u Japanu to nije bilo isto jelo.
Imali smo karticu za njihovu podzemnu željeznicu s kojom smo putovali okolo i na njoj je sve bilo tako dobro objašnjeno da, srećom, nismo nikoga ništa morali pitati. Drugi put kad smo bili u Japanu, samo smo na jedan dan bili u luci Shimizu. Ostalo mi je u sjećanju kako brod ulazi u zaljev. Iako je bilo pet sati ujutro, ja sam bila budna i uzbuđena. Izašla sam na palubu i iz daljine ugledala vrh planine Fuji. To je bio takav doživljaj! Taj vrh s malo snijega i malo oblaka! Ta mi je slika zauvijek ostala u sjećanju. Vidite nešto što znate da postoji, a opet vas oduševi.