Klaudio Juričić

Stigli smo u Nagoyu 30. prosinca 1983. Od zapovjednika smo dobili zabranu opijanja, no svejedno smo bili malo veseli. Brod je bio na vezu u luci pored jednog lijepog parka na putničkoj obali od kojeg nas je dijelila ograda od nekih metar visine. Iza ograde šetali su ljudi obučeni tradicionalno, žene u kimonu. I tako šećući, oni su dočekali izlazak sunca i novu 1984. Nije bilo galame, trešnje, muzike, opijanja… A mi smo na brodu puštali glasnu muziku i oni su se skupljali pored ograde i gledali u nas. U jednom trenutku zatrčao sam se među njih, zgrabio jednu djevojku u kimonu i odnesao je na brod. Svi su se na brodu skamenili, čekajući što će se dogoditi. I stvarno – masa tih ljudi došla je na brod, ali nisu pravili nikav problem već su nam se pridružili u slavlju. Drugi dan na brod je stiglo poslanstvo iz grada i doneslo novogodišnje darove – svakome jednu drvenu strelicu s izrezbarenim dobrim željama. Sve te dane koliko smo boravili u luci, stalno je netko svraćao u želji da razgovara s nama. U gradovima me fasciniralo blještavilo reklama. Toga kod nas još nije bilo ni u tragovima. U Kawasakiju smo ušli u neku trgovinu s fotografskom opremom. Vrata trgovine bila su na senzor. Slučajno su se otvorila kad smo ušli, no mi izaći nismo znali. Nismo znali kako radi taj senzor. No, pored vrata je prošao netko i ona su se slučajno otvorila pa smo mi brzo istrčali van. Nas je fascinirala ta tehnika. Kad smo bili u luci Moji, neki su naši s broda u luci ukrali neko željezo. Drugi dan su došli iz lučke uprave i donesli snimke video nadzora kao dokaz o krađi. Mi smo to tada prvi put vidjeli. Japan me fascinirao, ali nisam imao više prilika otići u tu zemlju. More me odneslo na druge strane.