Igor Stipanović

Šezdesetih godina, kad sam tek došao u Japan, točnije 1965., to je bio „orginalni“ Japan, kao u srednjem vijeku, tek provedena struja, sve te instalacije i žice vani, ponegdje je čak i kanalizacija na ulici bila otvorena. To sam vidio u Hiroshimi. Japanci i Japanke hodali su u onim svojim drvenim cokulama u bijelim čarapama. No, onda sam dolazio ponovno i 1971., ’74., ’76. i svaki put sam vidio veliki napredak. U to vrijeme njihovi su proizvodi kao npr. oprema za djecu, a ja sam tad imao malu djecu, bili puno napredniji. Ali bilo je i tradicionalnog Japana, gejši i „only Japanes“ klubova i tradicionalnih restorana. Jednom sam imao situaciju da sam na jednoj večeri na koju su me pozvali Japanci pio sake i popio samo pola čaše. Nisam znao da je to takva uvreda, sve dok me nisu upozorili i diskretno zamolili – drink whole sake – pa sam popio.
Bio sam u dvadesetak japanskih luka i nikad nisam doživio niti jednu neugodnost. Bili smo jednom u Yokohami mjesec dana. Radila se konverzija broda. Oni su radili svaki dan neumorno. I dogodilo se da je jednome Japancu ispao brener za rezanje željezne oplate. On je bio izbezumljen. Spustio se dolje po taj brener, a šef ga je ošamario. Oni su imali takvu disciplinu. Dolazili bi na posao svako jutro pola sata ranije i radili gimnastiku. Da se Japanca pita što mu je na prvom mjestu u životu, odgovorio bi da je to odanost firmi i to do kraja radnoga vijeka, a onda tek obitelj. Oni rade do duboke starosti. Ja sam se našao u situacijama da su mi na brod dolazili piloti – stari barbe od preko 70 godina. I bili su dobro plaćeni. Unutrašnje Japansko more je jedno od najprometnijih na svijetu i tu ima par prolaza koji su vrlo komplicirani i trebaš pogoditi vremenske prilike, morske struje, plimu i oseku, aktivnosti ribara. Ja sam zapovijedao brodom koji je bio taman na gornjoj granici tonaže da ne treba zasebni pilot kad se takvim mjestima prolazi tako da sam ja morao navoditi brod, a nije bilo nimalo jednostavno. No, oni su to znali, poštovati i dobio sam dodatak na plaću za pilotažu. Puno se toga s vremenom promijenilo. Ginza u Tokiju je nekad bila pojam, a danas je totalno zagušena zgradama. U Osaki je aerodrom bio na moru, ali više nije, zbog nasipavanja mora. Nepojmljivo je koliko su oni nasipali obale kako bi dobili nove prostore jer su naselja na obalama zagušena, a dobili su i nove lučke prostore. Njihova je gradnja fascinantna. Bio sam u Kobeu 1987. ili 1988. za vrijeme jednog potresa. Tamo se gradio jedan viseći most i malo je nedostajalo da ga spoje prije tog jakog potresa. Nakon potresa, ništa se na toj građevini nije poremetilo i mogli su završiti most.